De­se­tak go­di­na Pe­đa Ka­la­ba u Ko­to­ru ži­vi kao bes­kuć­nik. Sta­nov­ni­ci Ko­to­ra ovog 59-go­di­šnja­ka su­sre­ću sva­ko­dnev­no na grad­skoj ri­vi, oko pi­ja­ce, gdje to­kom da­na po­ma­že tr­gov­ci­ma i za­kup­ci­ma te­zgi oko is­to­va­ra i uto­va­ra vo­ća, po­vr­ća, ro­be... Po­ne­kad dri­je­ma uz ko­li­ca, ko­ja su nje­go­vo pre­vo­zno sred­stvo za stva­ri ko­je to­kom da­na sa­ku­pi, jer ne­ko­me ne tre­ba­ju, a on­da ih po­klo­ni dru­go­me za ko­ga sma­tra da bi mu va­lja­le. Iako već go­di­na­ma bo­ra­vi u Ko­to­ru, gdje je do­šao kao iz­bje­gli­ca iz Bo­sne, nje­gov sta­tus ni dan-da­nas ni­je pro­mi­je­njen. Osim što mu je zdra­vlje još vi­še na­ru­še­no (imao je ne­ko­li­ko ope­ra­ci­ja), ne­ma pre­no­ći­šte ni svra­ti­šte, te mu je ko­tor­ska pja­ca i ku­ća i okuć­ni­ca, a grad­ska ri­va - dvo­ri­šte. Spa­va ka­ko-kad – lje­ti na otvo­re­nom, a kad ki­ša pa­da – na­đe pri­vre­me­no skro­vi­šte.
– Na pi­ja­ci ne mo­gu osta­ti ni gla­dan ni že­dan. Lju­di mi uvi­jek da­ju ne­što hra­ne, ka­že Pe­đa i do­da­je da ko god ne­ma što obu­ći, ko god ne­ma gdje da spa­va, ko god ne­ma šta je­sti, taj će se smje­sti­ti u ko­tor­ski park ili u ne­ki za­pu­šte­ni pro­stor, kao što je onaj od biv­še ga­ra­že Auto­bo­ke.
– Odem da spa­vam ne­kad u park, ne­kad tu po­red na­plat­ne ram­pe kod kru­žnog to­ka, ili na pi­ja­ci, kao i kod par­ki­ra­li­šta is­pod sta­di­o­na „Bo­ke­lja”. Na­đem du­šek i kre­vet i sta­vim u na­pu­šte­ni pro­stor. Ima i onih ko­ji i po ki­ši spa­va­ju na klu­pi u par­ku... Bio sam u na­pu­šte­noj ku­ći, biv­šoj ka­fa­ni „Kod Zor­ke na puč”, is­pod sta­di­o­na „Bo­ke­lja”, ali ne mo­že se ta­mo bo­ra­vi­ti od stje­ni­ca, bu­ba-šva­ba, a kad je bi­la ki­ša, po­pla­vi­lo je i mo­rao sam da s ise­lim, pri­ča Pe­đa, po­ma­lo ne­raz­go­vjet­no, jer mu je pri ru­ci stal­no i fla­ša pi­va.
Ro­đen je 1957. go­di­ne u Kak­nju, u bli­zi­ni Ze­ni­ce, a u Ko­tor je pr­vi put do­šao 1979. go­di­ne. Na­kon ze­mljo­tre­sa kao rad­nik-gra­đe­vi­nac uče­stvo­vao je u ob­no­vi ob­ru­še­nog Sta­rog gra­da, ta­da se, ka­že, pri­ja­vio i ni­ka­da se ni­je od­ja­vlji­vao iz Ko­to­ra, gdje je, si­lom pri­li­ka, do­šao u vri­je­me rat­nih ra­za­ra­nja de­ve­de­se­tih go­di­na. Osam go­di­na ka­ko ni­je išao u rod­ni kraj, stal­no je u Ko­to­ru, jer ni­je sre­dio pa­pi­re. Po­vre­me­no je do­la­zio u su­kob sa dru­gim bes­kuć­ni­ci­ma, te je zbog iza­zi­va­nja ne­re­da, zbog tu­če i pi­jan­stva bio krat­ko vri­je­me u za­tvo­ru.
- Tri pu­ta su me za­tva­ra­li, naj­pri­je se­dam da­na, za­tim 15, pa osam da­na, u Spu­žu. Zna se da te ni­je­dan za­tvor ne smi­je pri­mi­ti bez do­ku­men­ta sa sli­kom. Ne­mam ni pa­soš ni lič­nu kar­tu, osam­de­set mje­se­ci sam ni na ne­bu ni na ze­mlji. Do­šao sam kao iz­bje­gli­ca, a još uvi­jek ne­mam ni­ka­kva do­ku­men­ta. Uže­lio sam se rod­no­ga kra­ja, že­lim da po­đem u Ka­kanj, ali ne­ću bez do­ku­me­na­ta. Mo­ram da po­đem u bo­san­sku am­ba­sa­du u Pod­go­ri­cu da sre­dim pa­pi­re, ka­že Pe­đa. Ro­di­te­lji, brat i jed­na od se­sta­ra su mu odav­no umr­li i sa­da ne­ma ni­ko­ga osim se­stre u La­za­rev­cu, ko­ja ima če­tvo­ro dje­ce, te se­stri­ća u Bo­sni, od po­koj­ne se­stre. Ne tra­ži po­moć ni od ko­ga, a po­moć mu je po­treb­na. Iz­gle­da da u Cr­noj Go­ri ne­ma usta­no­ve ko­ja bi ga zbri­nu­la i obez­bje­di­la ka­kav-ta­kav hu­man sta­tus.
Za­bri­nut je za bez­bjed­nost u pro­sto­ru biv­šeg ho­te­la „Fjord”, ko­ji je po­stao ru­glo gra­da i mje­sto opa­sno za šet­nju, čak ni po­red oba­le.
– Ne­ko je po­ku­pio me­tal­ne po­klop­ce od šah­ti oko ho­te­la „Fjord”, ta­mo je sa­da ru­pa do ru­pe, a do­sta lju­di i dje­ce pro­la­zi tu po­red mo­ra. Opa­sno je pro­ći ta­mo, to tre­ba obez­bi­je­di­ti, upo­zo­ra­va Pe­đa Ka­la­ba. O zi­mi još ne raz­mi­šlja, lje­to je i ži­vot je bu­ran, a Pe­đa ga ži­vi od da­nas do sju­tra.
M.D.P.